12. Augusta 2018. Postavljanje zidnih pločica

Postavljanje zidnih pločica

Zahvaljujući širokom izboru keramičkih pločica različitih boja i oblika, postavljanje istih nudi mogućnosti za kombinovanje i kreiranje. Ukoliko ste rešili da se “igrate majstora”, nekoliko osnovnih saveta bi moglo biti od pomoći.
Za prvi put se svakako preporučuje neki jednostavnji model, što je lakše izvodljivo od složenijih nepravilnih elemenata ili mozaika.
Na početku bi trebalo utvrditi dimenzije površine koju želite da oblepite pločicama. Nakon toga možete početi sa izradom detaljnog plana kojim ćete odrediti položaj i broj pločica koje treba da kupite. Kod pločica važi pravilo izračunata površina plus 5% zbog raznoraznih eventualnosti (plus 10% kod dijagonalnih pločica i pločica sa uzorkom). O samom izboru pločica ćemo pričati nekom drugom prilikom. Dovoljno je reći da su za unutrašnje zidove primerene pločice razreda izdržljivosti 1, jer ne trpe veliko opterećenje. Govorimo uglavnom o finim pločicama, emajliranoj pečenoj glini, sa ili bez glazure.
Važno je znati da su same pločice teške, te je neophodno da zid (ili neka druga površina na koju ih lepite) bude dovoljno debela i čvrsta da bi mogla da ponese takvo opterećenje. Osim što mora da bude nosiva, površina za lepljenje mora da bude ravna, suva i čista. Ukoliko površina nije ravna trebalo bi da je detaljno prepravite zidnim gitom. Ne bi trebalo zanemariti ni detalje kao što su mrlje od ulja, raznoraznih masnoća ili proizvoda za održavanje. Sve navedene materije mogle bi smetati vezivanju pločica.
Bilo bi dobro pre polaganja keramičkih pločica podlogu impregnirati impregnacijskom emulzijom, dubinskom emulzijom. Premazivanje se vrši valjkom ili četkicom. Impregnacija je potrebna jer se pri tome koristi manje lepka i keramičke pločice se bolje “hvataju”. Ukoliko je podloga od nekog upijajućeg materijala(npr. iverica, drvo ili gips) trebalo bi naneti sloj fiksativa. Takav sloj bi trebalo da se suši neka 3 do 4 sata.

Ukoliko je pak reč o površini koja je sjajna i glatka, trebalo bi je oprati jakim sredstvom za pranje, a zatim temeljno uglačati. Ovakav postupak je neophodan da bi podloga izgubila sjaj. Kod podloga koje su ispucale i gule se, trebalo bi oguliti čitavu površinu. Nakon toga bi trebalo gletovati i dovesti je u stanje prihvatljivo za lepljenje. Gletovanje se čak može obaviti i smesom sa lepljenje keramičkih pločica, ali bi ona morala biti umešana da bude elastičnija. Takvu smesu bi trebalo naneti keramičarskom mistrijom po celoj površini i ostaviti da se suši 2 do 3 sata.
Postoji mogućnost lepljenja pločica i na podlogu od starih pločica. U tom slučaju bi trebalo popraviti oštećene stare pločice, što opet može biti ekonomičnije od razbijanja čitave površine. Vezivna svojstva današnjih maltera omogućavaju nam ovakvo lepljenje, ali je ipak neophodno da površina bude sasvim ravna. Poželjno je površinu obraditi nekim abrazivnim sredstvom koje obezbeđuje bolje vezivanje maltera.
Ukratko, pokazatelji koji bi Vam mogli pomoći pri izboru lepka za popločavanje su sama podloga, lokacija i pločice. Zapitajte se da li je podloga stara ili nova, u kakvom je stanju i od kojeg je materijala. Unapred razmislite koliko su pločice izložene vlagi i ostalim uticajima. Proverite da li su pločice koje postavljate porozne, kojeg su formata i od kakvog su materijala. Ne zaboravite ni eventualna termička opterećenja – neke vrste zidnog grejanja i slično. Kada sve to promislite ostaje Vam da izaberete između malterskog lepka (smesa sive boje, odgovara većini podloga), cementnog lepka (smesa bele boje, masna i odgovara gipsanim podlogama) ili adheziva (gusti, beličaste boje, uglavnom za unutrašnje popločavanje na podlogama koje ne upijaju vodu – drvo, iverica, čak i gips).
Alat koji će Vam biti potreban za Vaš majstorski pokušaj čine:
– olovka
– metar
– libela
– zidarski visak
– mistrija
– nazubljena mistrija ili
– nazubljena gletarica
– mistrija “mačji jezik” za spojnice
– gumeni čekić
– 2 letve (u funkciji lenjira ili “vođice”)
– zidarski uglomer
– drveni podmetač (podloška)
– gumeno krilo
– drvena daščica
– sunđer
Radove bi mogli podeliti u tri veće etape. Samo izvođenje radova počinje postavljanjem celih pločica. Rubovi i obrada istih najčešće zahteva sečenje pločica. Završetak radova je fugovanje spojnica.
Za početak, potrebno je ograničiti površinu za popločavanje. Počinje se sa ucrtavanjem dve linije koje su upravne jedna na drugu. To su linije po kojima se postavljaju prvi redovi pločica horizontalno i vertikalno. Da bi sve bilo ravno potrebno je koristiti libelu i visak. Na dve navedene linije treba pričvrstiti drvene letvice koje dobijaju funkciju lenjira ili tzv. vođice. Zidarskim uglomerom proverite prav ugao između dve letvice.

Nakon pripreme i oivičenja površine sledi priprema i polaganje lepka. Za vreme dok lepak koji ste umešali i ostavili da odstoji izaberite pločice. Dešava se da jedan deo od ukupnog broja pločica bude sa određenim nedostacima. Mogu biti različitih tonova, jer se keramičke pločice peku i pri tome nastaju manje razlike u tonovima među pločicama, Mogu se eventualno oštetiti pri transportu ili nešto slično. Bilo kako bilo, izdvojte oštećene pločice za kasniju izradu ivica. Nekoliko valjanih pločica sačuvajte u rezervi za slučaj mogućih popravki. Ukoliko koristite dve različite boje ili vrste pločica, složite ih u dve odvojene grupe da ih ne biste mešali. Dobra organizacija rada svakako će povećati efikasnost.
Nakon toga, nanesite lepak mistrijom. Bilo bi dobro da to uradite na manjoj površini. Postojanost lepka zavisi od Vašeg vremena rada. Poželjno je da grubo nabacan sloj bude debljine 4 do 6 milimetara i na površini ne većoj od preporučenih 0,5 do maksimalnih 1,5 metara kvadratnih. To je iz razloga što se malter i adheziv obrađuju tokom 15 minuta do pola sata, a elastičnost smesa gubi u zavisnosti od temperature prostorije, što uglavnom skraćuje vreme sušenja. Lepak se razvlači nazubljenom mistrijom (ili nazubljenom gletaricom) tako da nabori budu horizontalni. Bilo bi dobro kada bi mistrija bila u širini pločica. Treba ujednačiti debljinu sloja na čitavoj površini na koju je naneta. Okvirno, zupci dimenzija 6x6x6 milimetara nanose 3 do 3,5 kilograma vezivne mase po kvadratnom metru.

Možete početi sa prvim horizontalnim redom oslanjajući donju ivicu pločice na pričvršćenu letvu. Pločica se polaže čitavom površinom i utiskuje u lepak lakim kruženjem rukama. Time se obaraju žlebovi lepka. Širina spojnica se određuje krstićima od plastične mase tj. direktno zavisi od debljine krstića. Postavljate po krstić na svakom spoju četiri pločice. Napreduje se naizmenično, prvo horizontalni, pa vertikalni red. Pločice možete utapkati pomoću drvenog podmetača – podloške i gumenog čekića kojim ćete lagano udarati u podmetač. Time bi pločice doveli u istu ravan. Kada postavite prve pločice, nastavljate ponavljajući ceo postupak. Ne nanosite lepak po rubovima i uklanjajte svaki višak odmah, jer to nećete moći kada očvrsne.

Nakon postavljanje pločice obrišite vlažnim sunđerom, vodeći računa o očvršćavanju materijala. Imaćete otprilike 30 do 45 minuta. Ukoliko je u prostoriji toplo, to vreme je i manje od navedenog. Čim malter počne da steže, vreme je da sklonite krstiće. To se mora uraditi pažljivo da ne bi došlo do pomeranja pločica. Krstiće nakon toga treba oprati toplom vodom. Pre ostavljanje veziva da se suši, uklonite i letve -“vođice”. Vezivo ostaviti da se suši oko 12 sati.

Rubne pločice bi trebalo postaviti bez čekanja. Svaku pločicu je potrebno iseći po tačnoj meri i isprobati je bez lepka, pritom naravno ne zaboravljajući na krstiće. Kod postavljanja krstića u plitku spojnicu, krakovi koji smetaju se skraćuju kleštima. Kod uklapanja poslednje (ili prve, zavisi odakle gledate) pločice, krstić se umeće vertikalno i koristi se debljina jednog njegovog kraka. Kada se iseče pločica i podese krstići, lepak se maže na poleđinu pločice (ovaj put ne na zid). Nanos se poravnava nazubljenom mistrijom i isečeni deo se blago polaže da se uruše žljebovi lepka. Kao i kod celih pločica povadite krstiće kada lepak počne da steže i ostavite da se suši.
Kada se završi sušenje, možemo pristupiti fugovanju. Fugovanje je ustvari obrada spojnica i sastoji se u ispunjavanju prostora između pločica. To je završna faza popločavanja i daje elastičnost čitavom sklopu obezbeđujući njegovu nepropustljivost. Svakako je značajan i estetski efekat fuga, jer je odavno prošlo vreme kada su fuge bile samo boje cementa – sive. Danas se mase za fugovanje proizvode u širokom spektru boja i ostavljaju nam više izbora pri kombinovanju boja.
Sam postupak počinje pripremom mase za fugovanje. Prah se sipa u vodu i meša dok se ne postigne određena odgovarajuća gustina mase. Pre sipanja mase bi bilo dobro sunđerom naneti neko zaštitno sredstvo da sprečimo da se masa upije u porozno tkivo samih pločica. Zatim se masa sipa u spojnice i utiskuje između pločica mistrijom “mačji jezik” ili ivicom obične mistrije. Budite pažljivi da ne bi ogrebali glazuru pločica. Odmah potom prebrišite površinu elastičnim gumenim krilom. Krilo se vuče dijagonalno, da bi dobili ravnomerne nanose mase u spojnicama. Fuge bi trebalo da budu glatke i bez udubljenja. Sledi uklanjanje viška mase i čišćenje vlažnim sunđerom. Pranje površine mora biti završeno brzo, pre početka stezanja mase.

Kada se spojnice sasvim osuše, što je obično period oko 2 sata, pločice treba istrljati suvom krpom. Završna obrada fuga vrši se uz pomoć drvenog štapićaa, blagim pokretima ruke. Blago ih zagladite spuštajući ih ispod površine pločica. Time ćete površini dati blagi reljef. Na kraju dobro operite pločice.

Dodatni radovi:
Površine koje su više izložene prljanju i zahtevaju češće pranje potrebno je dodatno zaštiti. Najčešće se radi o kuhinjskim pločicama. Spojnice u tim slučajevima treba zaštiti sredstvom za plastifikaciju. Nanosi se četkom u dva sloja, ali potrebno je naglasiti da se takve fuge više ne mogu popravljati.
Trebalo bi paziti i ako radite sa masom za fugovanje koja je bojena. Može se desiti da pločice upiju takvu boju, pa to posle ne možete odstraniti. Zaštita se vrši nanošenjem bezbojne tečnosti na bazi plastike. Nanosi se sunđerom po celoj površini u dva sloja. Vremenski razmak između dva nanošenja je desetak minuta.
Za spojnice pločica i sanitarnih uređaja koristi se nepromočiva i otporna elastična masa na bazi silikona, ali o tome će već biti reči u nekom od budućih članaka na našem sajtu.
Nadamo se da ćete imati dovoljno hrabrosti da se okušate u ulozi majstora i da će Vam ovi saveti biti od pomoći.
Želimo Vam puno uspeha.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *